Ćimox OnLine - Markov lični blog

Ne mrzim ja nikoga, opet možda si u pravu, kad pogledam kako izgleda to što sam napisao, previše sam generalizovao. Nemam ja ništa protiv ljudi iz drugih mesta, dokaz tome je što se družim sa tim ljudima. Naravno da svakom treba dati šansu da bude, odnosno živi tamo gde želi. Verovatno ni ja nisam taj koji nekom može da sudi.

Ali ono što smatram da ne valja, a to su mi rekli i ljudi iz raznih sela, jer ja uglavnom trgujem sa njima je da se sela koja su nekad bila lepa rasipaju baš zbog toga. Sela su hranila i održavala ovu zemlju, i ako ona propadnu, neće biti dobro. Preveliki uticaj kalifornikacije je u ovoj zemlji, odnosno najpre u Novom Sadu. Upoznao sam ja ljudi koji stvarno nisu imali izbora, i zajedno sa porodicom su se doselili u grad tražeći načina da žive bolje. Upoznao sam i one koji su bogati, ima čak i stan u NS, ali mu ne pada na pamet da živi u gradu. Ali sam zato upoznao i one koji su iz bogatih porodica na selu, ali mu je ispod časti da ostane tamo, na njih sam i aludirao u predhodnom postu.

Firma se zove Uzel Agri. Inače to je firma iz Turske, bavi se trgovinom poljoprivredne mehanizacije, znači moja struka. Dva dana posle toga otišao sam na razgovor sa direktorom. Pregledao je moj cv, i kaže: “Vidim ovde piše da vam je znanje engleskog jezika početni nivo, oćete mi molim vas reći nečto o sebi na engleskom.

Bio sam iznenađen, ali sam se snašao. Rekao sam samo osnovno, gde živim, šta sam studirao i tome slično.  Dobro, kaže on, i objašnjava i čime se bavi firma, i šta bi bio moj posao, i kako bi moje radno mesto bilo u Žablju. Jel bi vam to predstavljalo problem. Pff, čuš mislim se u sebi, i kažem naravno da ne bi. Još smo malo razgovarali, da bi mi na kraju rekao bićete pozvani na drugi razgovor, kada će doći generalni direktor firme, to je naverovatnije ove  sredu.  Kako sam ga razumeo, a mislim da jesam on je u Žablju. Međutim nije HA.

Prošla je sreda, prođe i cela nedelja, ništa. I opet kad sam već skoro otpisao, zvoni telefon. Bila je sreda, ali za dve nedelje. Taman sam se probudio iz popodnevnog sna, vidim nepoznat broj. Halo Marko, jeste vi? Da ja sam, izvolite. Ovde Dragoslav Rakić iz firme Uzel Agri. Da li ste u mogućnosti da dođete na  intervju u hotel Park, došao je gospodin Umit iz istambula, u 18h. Tad je bilo 17h.

Presvučem se na brzinu, moji me gledaju gde si se tako spremio. Došao mi drug iz Turske, pa moram da budem lep kad ga dočekam. Šta pričaš ti? Ljudi idem na razgovor za posao ljudi. Oooo, odlično, ajde srećno.

Kad sam došao u hol hotela, pitam devojku što radi ili ti hotel girl, gde se nalaze gospoda, rekli su mi da imajurezervisan separe. Stvarno ne znam gospodine, ima puno rezervacija možete i sami da ih potražite. Nađem ih pozdravim se sa ljudima, i kažu mi da sednem u susedni separe, dok oni završe razgovor sa predhodnim kandidatom. Sednem i čekam. Čujem po koju reč šta pričaju, i kad su pitali lika za koliku platu bi radio, kaže 500 e. Brate, mislim se ti odmah za direktora, ali dobro njegova stvar.

Lik ode i ja sednem. Desno od mene je sedeo Rakić, naspram mene Umit, a levo Murat, nešto kuca na laptopu (ima frizuru kao ja ha). Baci mene Rakić u vatru, da pričam sa njima. Pitali su me šta sam studirao, kad sam završio faks. Ja im odgovaram pre 4 meseca. Pa toje skoro, veli on, šta ste radili u međuvremenu? Razne fizičke poslove. Fizičke poslove, a završili faks hm, kaže uz osmeh. Mislim se brate ako si mislio tako da me cimaš, moraćeš bolje. Na žalost tako je, primoran sam da radim bilo šta. A šta ste još radili u poslednje vreme? Tražio sam posao od firme do fime. Klima glavom. I on mi isto kaže koje bi bilo moje radno mesto, i pita šta mislite, jel bi ste znali to da radite? Smatram da bi mogao to da radim. A za koju platu bi ste radili? Radio bi i za 250 e. Ma slušajte, sve što tražim je šansa, ako se pokažem kao dobar, vi ćete već videti, ako ne lepo ću vam se zahvaliti, i to je to. Hm, pogleda se sa Muratom, i kažu to bi bilo sve, javićemo vam se.

Par dana posle, opet meni zvoni telefon, diša zove i kaže:”Dobar dan Marko, dođite sutra, potpisaćete pred ugovor, počećete sa probnim radom. Brate meni srce puno. I eto me upravo sam na poslu.

Upravo sam zvao dišu, da ga pitam jel da kupujem markicu za sledeći mesec, ili da da ne kupujem džabe, jel već je peti. Naravno, nije meni zbog markice, nego 10-og bi trebali da mi kažu, da li ostajem ili ne. Aha, kaže on, pa dobro mi ćemo vam uplatiti markicu za sledeći mesec. Tako da društvo ovde sam bar po ugovoru još 6 meseci.

Iskreno, za sada mi se sviđa ovde, mirno je mesto, ljudi su ok, vozio sam i traktor, i firmin auto, ljudi su ovde ok, svašta nešto.

Želim da se i vama dese lepe stvari, i da se osetite kao ja sada. Pozdrav.

E sad kao što sam i obećao, da kažem koju o vozačkom, i poslu. Dan kad sm položio za kola, vozio sam najbolje u životu. Bio sam potpuno opušten za razliku od predhodnog puta, što je i urodilo plodom. A razlog zašto sam bio opušten, eee.

Elem, kako sam završio faks, dok sam trađio posao, radio sam razne fizičke poslove. Čisto da imam neku paru.  Dok sam jedan dan na gradilištu, zove baba. Marko, zvali su te sa biroa, kažu imaju neki posao za tebe.  Iskreno, već sam digao ruke i blo mi je muka, jer ni sam ne znam koliko sam mejlova poslao, u razne firme, na koliko razgovora. I svi kažu, javićemo vam se, i slično. i kad sam se najmanje nadao, oni zovu.

Pa dobro šta si im rekla? Rekla sam da si na poslu, u BG. Mogli su mene da zovu, imaju mioj broj mobilnog, ajde reci mi njihov broj. A baterija na izdisaju, krede još manje. UIzmem neko parče cigle i pišem broj na betonu. Zovem kažu mi ime firme, treba da ih zovem sutra.

Nastavak u sledećem postu, nema više mesta.

Pozdrav društvo eto mene u NS. Lepo sam se odmorio, malko sam napunio baterije. Imao sam interesantan put. Naime taman što sam se pozdravio sa kumom, i pre nego što ću da uđem u bus, startuje me jeddna gospođa. Izvini jel možeš da mi pomogneš, pokazujući na mobilni? Nema problema, imam sličan telefon, recite šta vas muči. Jel ti putuješ do Novog Sada, jel mogu onda pored tebe da sednem.

Iskreno nadao sam se da ću malo da odspavam, jer sam bio jako umoran. Nema problema gospođo. Priča ona meni o porodici, poslu, svemu. Odjednom muka. Nije vam dobro gospođo, oćete malo vode. Joj loše mi je, hoću. Okrećem se ja pitam devojke iza, jel imate malo vode gospoći je loše? Nemamo. I onda kao gluvih telefona, jer bilo je koji su spavali, pitaju dalje. Međutim ništa. Vidim ja moram drugačije.

Ničta ne brinite, za mene kažu da sam dobar psiholog, a ja vidim da vi nešto nosite na duši. Slobodno recite, biće vam lakše. Smeje se ona, i pokazuje šipak. Ali ne odustajem ja tako lako. Pričamo mi dalje, i ona iz tašne izvadi neki talisman sa crnom ogrlicom. Šta vam je to gospođo, jeste li to dobili od nekog astrologa?

Tako nešto. Vidiš zbog ovoga sam ja izgubila 4 kg. Zbog talismana? Ma jok, zbog ogrlice, crna boja mi ne prija, tvrdi ona. Manite se ćorava posla, otarasite se toga, vama ništa ne treba. Ajde ti molim te baci, ja ne mogu. A ne, nije fazon da ja bacim, morate vi toga da se oslobodite. Gde silazite, pitam. U Vrbasu, ali ne želim da to bude u Vrbasu. Onda bacite na sledećoj stanici. Tako i bude, kad je bus stao otrči ona do prve kante, i baci to čudo. Jer vam sad lakše pitam ja? Jeste, odgovara ona, smeje se i plače u isto vreme. Eto vidite. Do Ns samse razbudio, ako i ne bi, pitam ja vas?

Pozdrav dobri ljudi, uskoro se opet javljam,

Pozdrav društvo, eto mene u Somboru. Naime moj kum me je pozvao u goste. Kao i uvek jedva sam dočekao da sednem u voz. Usput sam čitao Hronike ambera. Upoznao sam jednu lepu devojčicu crne kose i smeđih očiju. Interesantna stvar je što je ona meni prišla i pitala je li slobodno, iako je bilo i drugih slobodnih mesta.  Odmah zatim je seo i jedan par. Ja sam odspavao jednu partiju. Nije dugo trajalo, puno je bilo truckanja. E posle sam opet uzeo da čitam. Ovo dvoje su sišli u Odžacima i onda je ova riba iskoristila priliku da me muva. Posle nekog vremena u toku razgovora prizna ona meni “Moram da ti priznam, kad sam videla koliku si knjigu izvadio, i kad sam videla gde si stao, odmah sam se oduševila” Nasmejao sam se i rekao, “Jednom sam čak video i veću!” (Šala, nisam to rekao, ali bio bi fazon, zar ne?)

Došao sam u Sombor, pita kum jesi li gladan, a ja k’o iz topa: Nisam, malopre sam je(b)o!

Uveče odemo do do trga kad ono tamo Van Gog. I nisu baš nešto. Gledam kako ljudi skaču, a to je više ono ajde da mrdamo glavom da ne kažu da smo seljaci. malo smo ostali, i nastavili dalje da šetamo.

Video sam gde je bila prva učiteljska škola u južnih Slovena, a koju je osnovao Avram Mrazović. Istu je svojevremeno pohađao i Josif Marinković, između ostalih. Takođe mi je pokazao i kuće u kojima su živeli Milan Konjović, dr Radivoj Simonović, i mesto gde je bila kuća Veljka Petrovića. Evo nas kući i još se zezamo

Samo da javim kratko - em sm se zaposlio, em sam položio vožnju. Jako sam umoran pričaću o tome jednom drugom prilikom.

 Juče sam ustao rano ujutu, iako sam predhodnu noć legao u 3,4 što znači isto rano ujutru. Ali nema veze iz nekog razloga dobro sam se osećao. Imao sam i razloga da ustanem, jer osim što tražim posao, završavao sam neke poslove po gradu. Igrom slučaja prolazio sam pored moje srednje, a to je Elektrotehička, u Futoškoj ulici. Istina često prolazim pored nje, ali ovog puta sam rešio da uđem. Ono što kažu, prošli su me neki žmarci, i osećanja, nije baš tako u mom slučaju. Mislim da te osećaje ljude sami sebi nametnu, da bi se osećali živi. Valjda.

Kad sam ušao u dvorište pokušavao sam da se setim šta je gde stajalo kad sam ja išao u školu. Video sam da fali jedna drvena bandera koja je stajala na sredini dvorišta. A zapamtio sam je jer sam u nju zvizno glavom u prvoj godini, dok sam zijao u jednu curu. Malo đaka je bilo u dvorištu, bili su časovi u toku. Došao sam do učionice gde je moj razredni držao praksu. Jedan od retkih profesora koji je ostao u školi a da ga ja poznajem. Čujem glasove, ali kažem sebi pokucaću, kad sam već tu.

Dobar dan profesore, u prolazu sam pa čisto da se javim. Čovek se obradovao, odmah dođe do mene i pruža mi ruku, i obraća se razredu. Šta mislite, jer sam mu zapamtio prezime, Milovanović jel tako? Jeste. završio si ovu školu pre 11, 12 godina. 97-me profesore. Izađemo na hodnik i pričamo. Ipak je prošlo dosta vremena, pa smo imali i o čemu.

Pitao sam ga između ostalog kakvi su mu đaci, jel ga slušaju. Mi smo bogami morali. Proviri on kroz vrata, i pita koliko ste imali jedinica? Jedan viče. Srbija i pokazuje prtom tri. Jel ima bar jedan sa manje? Ima pokazuju prstom na svog druga, i smeju se. Ništa ne uče, ti znaš da je kod mene obavezna sveska, i mantil? Znam. Jedan samo piše, i donosi mantil redovno. A ni ja ne mogu da budem onoliko strog koliko bi želeo. Ne daju mi, Učenici danas imaju mnogo veća prava nego ranije. I tako jada mi se profa, i tako završimo, razmenimo telefone i pozdravimo se.

Setim se ja da uveče treba da bude vanredna proba na folkloru za nas nove, da bi brže ušli u štos. Kad sam otišao tamo i odigrao to što mi je trebalo, predloži meni naš harmonikaš, što ti ne bi ostao. Sada će imati probu, ovi veterani, pa igraj malo sa njima. Što da ne brate, ostaću.

Nije ih bilo mnogo, ali kad su počeli da ulaze, gledaju me belo, ko je ovaj. Ali brzo su me prihvatili, nije im smetalo što po godinama mogu da im budem sin. Kad se završila proba vidim propuštene pozive, i poruka od druga, kakvi su ti planovi za večeras? Ništa nazovem ga i dogovorimo gde da se nađemo. Mrzelo me da se vraćam kući, da se tuširam. Kontam valjda se nisam puno oznojio da smrdim. Otišli smo kod drugarice u stan, i pričali do 2, pola 3 ujutru. I tako. Moj jučerašnji dan je trajao duže od 24 časa, ali je prošao kao sekund.

Pozdrav, svima, koliko vas ima.

Je znate onaj vic kad umru srbin i hrvat, i njihove dođu kod Boga normalno. I kaže njima Bog vas dvojca zbo svega što ste uradili zaslužujete da idete samo u pakao. Pogledaju se njih dvojca, šta je tu je. Pa kaže opet bog, e ali možete da birate. Ako hoćete možete u istočni, ili zapadni pakao.

Koja je razlika, pita srbin? Bog odgovara, u zapadnom paklu, svako jutro treba da pojedete po jednu kašiku govana, a u istočnom po jednu kofu govana.

Hrvat kaže, znate kak, mi smo uvek nekako bili bliži zapadu, ja ću u zapadni. Srbin kaže, moj narod je uvek bio naklonjen istoku, neka bude tako i sada. Idem ja u istočni.

Nađu se srbin i hrvat posle godinu dana, pa pita srbin hrvata. Pa kako je tamo kod vas? Hrvat odgovara, ništa ustanemo svako jutro, daju nam po jednu kašiku govana, i to je to. A kako je kod vas, pita hrvat srbina, uz osmeh.

Srbin odgovara, pa znaš kako, jedan dan pokvari se kamion sa govnima, drugi dan nema kašika, treći dan nema kofa, i tako redom ja za ovih godinu dana još nisam okusio govno.

Posle toga, nailaze dva cigančića. Dobro možda imaju 20-tak godina, ali su niski. Pijani, jedva stoje. Priđe meni jedan od njih i kaže, bato jel onaj tamo voz ide za Suboticu preko Novog sada, Ne znam druže kažem ja njemu, sad će da prođe ovaj kondukter pa ga pitaj. Pa gde je on majku mu, fiju, fiju (zviždi) okreće se oko sebe, i gleda. Ispostavilo se da je to voz za NS, koji je stajao tu već pola sata.

Glas razuma sa razglasa kaže, voz za NS stoji na 9-tom koloseku, polazak u 22.55. U to trenutku je bilo 22.50. I šta ću, brzim hodom stignem do voza i uđem. U vagonu skoro pa nikog. Bili su ova dvojca, Đoša i Špic, u nekoj varijanti.

Uđem u prazan kupe sednem,i čujem glasove. Ovu dvojcu jadnika legitimiše neki pandur. Verujte, kad sam ih ugledao poželeo sam da putujem sa njima. Neko bi rekao ti si lud, a meni su se činili zanimljivi. Možda su mi nešto stavili u onaj čaj čto sam pio, al čisto sumnjam. Ma jednostavno sam se lepo osećao.

Aseinović Selim, čujem kako pandur javlja svom kolegi, otac Muslija. A ti, pita ovog drugog, gde ti je lična karta. Kume tebe pita, kaže mu Selim. Nemam. Kako se prezivaš, pita ga pub? Iseinović. Kako bre, na to će pub. Pa Milenković i Milanković, to ti je u našem narodu isto. Ja se smejem i ne verujem. Daj bre ti ga ispitaj, ja ovog ništa ne razumem. Kaže pandur svom kolegi. Ma izbaci ih. Tako i bude. Na sledećoj stanici, izašli su moji prijatelji Đoša i Špic.

Naiđe kondukter, da proveri karte, ja mu pružim kartu i pitam ga. Jel mogu ja ovde da pružim nogare? Nemoj druže molim te, ako naiđe inspekcija, skinuće mi 10% sa plate. Možeš se izuti, pa onda. Nema frke druže, velim ja. Opet sam odspavao jednu partiju, i evo me. Sve najlepše društvo, do skorog viđenja.

Dobro veče dame i gospodo. Upravo sam se vratio iz Beograda. Sad se neki od vas pitaju odkud ja u Beogradu. ne brinite nisam išao da demonstriram, niti na neku jogurt revoluciju. Jednostavno mi došlo, napravio sam nekoliko sendviča, uzeo ruksag, stavio još neke sitnice za koje sam mislio da će mi biti korisne na ovoj jednodnevnoj ekskurziji.

Tačno u 18.05, voz je krenuo sa stanice, najavio sm se nekim ljudima čisto da znaju da dolazim, pa ako imaju vremena da se vide samnom, odlično, ako ne opet dobro. Kad sam ušao u vagon, tražio sam mesto gde ću biti sam. Prijatno sam putovao, čak sam i odspavao jednu partiju. Moguće da sam i malo hrkao, jer kad sam se probudio devojke koje su sedele na sedištima ispred mene su se okretale i nešto kikotale. Ništa, uzvratio sam im osmeh i to je to.

U BG sam stigao negde oko 20h, a na stanici me je dočekao prijatelj kojeg sam upoznao preko jednog foruma o književnosti koji obojca posećujemo. Jedva sam ga prepoznao, sa tom kapuljačom izgledao je kao Eskim. Ali dobro bitno je da smo se mi našli. Šetali smo, pričali, pa je on predložio da negde sednemo da se ugrejemo. Meni sve jedno, što se mene tiče mogli smo da nastavimo da šetamo. Seli smo u neki kafić, u stvari to je kako on kaže klub, u podnožju bioskopa. simpatično mesto, a nije ni skupo. Pričali smo o svemu. Imao sam tri sata vremena do povratka u NS, a prošlo mi ko sekund. Otuda ono, sve što je lepo kratko traje. U svakom slučaju prijalo mi je.

Posle toga me isprati čovek do stanice, pozdravimo se, u nadi da ćemo se uskoro videti. Dok sam čekao voz, izvadim ja one sendviče, u tom trenutku sam imao još pola sata do polaska. Prilazi mi jedna starija žena, primetim da nešto hoće, ko veli ajde da je saslušam. Tražila je nešto što nisam ni u snu očekivao. U tom trenutku sam stajao kod prvog perona, računajući, da će voz sa tog mesta da krene, Jer ona žena na šalteru nije imala pojma, veli kad stigne voz, objavićemo. A na tom mestu ima neka mala, kupola.

I žena meni kaže, izvinite jer možete da budete tu a da se ne okrećete, znate ja tu vršim nuždu, pa da mi ne bude neprijatno, a i vama jer jedete sendvič. Sreća pa sam ja taj sendvič završavao, pa nisam ni morao da pojedem taj zadnji zalogaj. Kad je žena završila to što je radila, dođe do mene i kaže hvala.  Kažem nema problema.
Nastavak u sledećem postu.

Kao prvo pozdrav, da ne bude da sam nekulturan, kao drugo moram da vam se izjadam, pao sam danas na ispitu iz vožnje. Od jutros sve mi je krenulo  kao da sam ustao na levu nogu.

Jutro sam stigao na poligon negde oko 8, iako mi je instruktor rekao da ispi počinje u pola 9. Iskoristio sam prevoz kolima jer je moj mlađi brat išao na posao mada, mada bolje da nisam, jer je počeo opet nešto da se pravi pametan. A kad god se raspravljam sa njim budem posle toga nervozan, makar malo, a u ovakvi prilikama složiće te se i to malo je mnogo.

Uglavnom kad sam stigao na poligon , imao sam šta i da vidim. Gomola ljudi koji treba da polažu, isto kao i ja. Kad je došao red na našu školu, instuktor pita ko će prvi? Gledam ostale, bila je jedna devojka i još tri momka. Svi se nešto nećkaju i ćute. I ja šta ću pitam prvo devojku, iz kurtoazije, da li hoće možda ona. Odmahuje glavom , neće. Ništa ja kažem Boško ja ću.

Skidam jaknu jer mi je teško da vozim sa njom. Pitam jednog člana komisije koji je sedeo na zadnje sedištu, ja se izvinjavam, jel mogu da ostavim jaknu tu kod vas? Brate on me gleda kao da sam mu rekao profesore aj nemojte mi postaviti teška pitanja, ili nešto slično. Mislim se brate pa nisam te pojeo. Skonta to Boško moj instruktor, i reaguje isto sekunda Marko daj jaknu evo ovaj momak će ti je pričuvati. Dobro.

Sednem konačno u kola. Boško mi kaže, upali auto, išaltaj na prazno, i drži nogu na gasu da se motor zagreje. Znate to je jugo, istna nov, ali ide na plin. Sene Boško pored mene, i kaže ubaci u brzinu, krećemo.

Došli smo do mesta, gde treba da radim lastin rep. Instruktor kaže ajde. I ništa krenem ja da radim. A meni malo frka, al dobro. Išao sam jako polako. Nekako ja to odradim, i kažu ajmo dalje na parkiranje. To sam uradio perfektno, a iskreno najvi še sam se toga bojao. Budala. I sledeće, idemo u saobraćaj. I dođemo do raskrnice, i čekam da prođu ostala vozila koja se kreću putem sa prvenstvom prolaza.

Bilo ih je dosta, i svi prođu samo jedan kamion stao, i čeka ugledao je mene pa eto da mi ustupi, prolaz. Bolje da nije. U isto vreme kad sam odlučio da krenem , instruktor mi mahne prstom idi. E tu sam uprskao, jer sam pri skretanju, išao malo levo desno, jeste to sitno, ali primetno. Odradim još neke radnje, koje su mi rekli. I vratimo se na poligon. To je to. Kažu mi izađi pa ćemo ti saopštiti. E reko, čim vi tako, ćorak. Tako i bi.

Pitao sam zašto, a on se čudi, još pitaš. Ja kažem čekajte, oću da mi kažete gde sam sve pogrešio. Ljudi šta je sve on meni pripisao. Al al dobro sve jedno ošino sam, I uopšte nisam nervozan zbog toga (smajli). Sledeći izlazak na ispit mi je za nekih 15, 20 dana. Nadam se da će onda biti više smajlija (smajli).

Pozdrav dobri ljudi. Danas sam se posle duže vremena video sa dve dugarice, naime nekad smo išli zajedno na folklor. Sedeli smo u jednom kafiću u Laze Telečkog. Tokom razgovora jedna od njih počne da priča o požaru koji se desio sinoć. A ja je prekinem, jer nemam pojma o čemu priča. Iskreno rečeno nisam ni mogao da znam jer sam igrao riziko do četiri ujutru u jednom stanu sa društvom, sa kojima igram folklor. Napolju su mogle padati bombe, mi ne bi znali jer smo se toliko udubili.

A ona će na to, pa Marko ti ne znaš, u kafiću preko puta onog u kom smo sedeli, izbio je požar u kom je poginulo sedam ljudi, a troje je povređeno. Istina kad smo prošli pored tog mesta primetio sam da su zatvorili prolaz, ali nije mi padalo na pamet takvo zlo.

Ajde da je to jedina stvar, kad smo se razišli krenuo sam kao po običaju u šetnju, i imao sam šta da vidim. Ispred gradske kuće, izbili su nemiri. Kasnije sam saznao da su razbijeni prozori na meku, i na jednoj pekari. Sad sam kući. Nadam se da je to sve što mi se desilo, i da je dosta za danas. Dobro nije se meni konkretno desilo, ali opet smo deo svega toga, ako makar samo i mislili o tome.

Laku noć ljudi.

Društvo ja položio. Doduše ostaje mi još vožnja, ali nema veze, lep je osećaj. Ako mislite ići napolje dobro se obucite, hladno je ali ipak lepe žene prolaze kroz grad. Ostanite mi vedri i nasmejani, pa se čujemo uskoro

Što beše daleko došlo blizu, ovo je ispit koji sam odlagao 10 godina, naime u pitanju je test
za vozački. Malo sam nervozan povodom toga al nema veze, verujem u sebe kao što verujem i u vas.
Al da vas ne davi sa tim, večeras je jako lepo u Novom Sadu, iako je hladno nije me mrzelo da
prošetam svoju rutu od 15-ak kilometara. Ne znam da li neko od vas to praktikuje, ali verujte mi
jako se dobro osećam posle toga. Već posle petog, šestog kilometra, sve vam se čini ok, i sve
što vam se desilo u toku dana bilo dobro ili loše, sagledaće te smireno. I tako želim i vama da
doživite svakog dana taj mir, šta god da radite.

Pozdrav dobri ljudi, nisam se javljao neko vreme, ali to ne znači da ne mislim na vas. Bavim se raznim stvarima. Krenuo sam ponovo na folklor, ali ovog puta u AKUD “Vila”, i mogu vam reći da sam jako zadovoljan, ljudi su super, i odmah su me prihvatili. E da uskoro treba da polažem vozački. I tako, svašta nešto, čitam pišem, ima me svuda, najmanje kući. Sad kad imam svoj računar moći ću češće da vam se obraćam.

Pozdrav svim mojim prijateljima. Jednom prilikom dok sam šetao po gradu, ukazao mi se anđeo, kod one nezavršene crkve na novom naselju, tačno u ponoć. Bejaše prerušen u prosta čoveka, sa štakama i prljavoga do Boga, ali ja mu priđoh i pružih ruku kao čoveku čovek, a on mi tada prozbori mudre reči:

U Srbiji dolaze lepša vremena, i Srbija će biti kraljevina kroz najviše dve godine!

Eto, samo da podelim s vama da se i vi radujete malo,
voli vas sve vaš
Ćimox